петак, 06. јул 2018.

Polovi, rodovi i genetika

 Viktor Radun Teon
Polovi, rodovi i genetika

Polne karakteristike su ugrađene u genetsku mapu ljudskog bića od rođenja (i pre, tokom formiranja u utrobi majke). Postoji najmanje 6.500 genetskih obeležja koje razdvajaju muškarce od žena. Prema tome, ideologija rodnih uloga i iz toga stvorena politika "rodnih prava" i transrodna diktatura je opasna iluzija koja teži da ubedi ljude u to da su ono što osećaju da jesu i da se mogu preobraziti u bilo koju od 60 i nešto varijanti transrodnih "identiteta". Ljudi su ipak samo jedno od dve moguće kombinacije gena: ili muško ili žensko. Dame i gospodo, ljudi nisu transformersi, a biologija nije politika i ideologija.

Sistem i pojedinac

Viktor Radun Teon
Sistem i pojedinac

Ovaj sistem reprodukuje nemisleće, glupe ljude koji su u stanju samo da zinu i gutaju sve što im nudi ogromna industrija hrane i zabave. U ovom sistemu svako ko misli svojom glavom je suvišan. Drugim rečima, nepoželjan. I to zato što shvata tu igru sistema pa je samim tim opasan po sistem. Za sistem, takvi ljudi su potencijalni revolucionari.

Seks, ljubav i potrošačko društvo

Viktor Radun Teon
Seks, ljubav i potrošačko društvo

Seks je uništen. I to tako što je prvo sveden na potrošačku aktivnost tj. puko zadovoljenje potreba (seksualnih) a onda je dokrajčen sveopštim otuđenjem muškaraca od žena, nemanjem vremena, nepoverenjem i uništenjem ljubavi. Neophodan je preporod seksa i vraćanje ljubavi na pravo mesto.

Primedbe na Zakon o rodnoj ravnopravnosti


Виктор Радун[1]
Примедбе на Закон о родној равноправности

Закон о родној равноправности је потпуно непотребан, неправедан и штетан за Србију и грађане Србије. У даљем текст ћу детаљније образложити свој став.
Закон нема своје утемељење на Уставу Р. Србије, већ се заснива на „родној идеологији“, која је ненаучна и произвољна социолошка конструкција увезена од радикално феминистичких НВО и других организација.
У Уставу Р. Србије (чл. 15), изричито се јемчи равноправност полова и заступа политика једнаких могућности. Овај Закон се директно коси са Уставом јер Закон тежи да донесе равноправност између родова, а не полова. У Уставу Србије се нигде не помиње термин род, као ни термини родни идентитет, родна улога и родна равноправност.
Правна материја равноправности полова (родова) и дискриминације по основу пола (рода) већ је регулисана Уставом Р. Србије, као и посебним Законом о равноправности полова из 2009. године и Законом о спречавању насиља у породици из 2016. Овим законима је потпуно покривена област равноравности међу половима, и нема никакве потребе зе некаквим новом законом. Уз то, закон о спречавању насиља у породици посебно је штетан јер углавном гледа мушкарца као насилника и даје женама сва права, уводећи и превентивно пријављивање појединца (обично мушкарца) када није извршен никакав насилан чин већ се само сумња да ће бити извршен.
У Закону постоји потпуна конфузија око дефинисања и значења категорије род и рода равноправност. Нејасно је дефинисано шта се подразумева под родом и на много места се категорије род и пол користе наизменично, из чега се може закључити да су пол и род исто, иако се у Закону инсистира на родној, а не полној равноправности. Тако, на пример, већ у члану 4, у последњем ставу, пише: „... забрану непосредне или посредне дискриминације по основу пола односно рода“.
Термини род, родни идентитет, родна улога и родна равноправност припадају родној идеологији, која је једно од централних тема радикалног феминизма. Циљ радикалног феминизма је да разори породицу као природну заједницу између мушкарца и жене јер је породица за феминисткиње бастион патријархалног система. Увођењем родног идентитета као друштвеног, а не биолошког атрибута, расклимава се и разара природна равнотежа и подела између мушког и женског пола и ствара једна вештачка атмосфера „избора“ између мноштва родних опција у оквиру тзв. „родног спектра“, чиме се стварају услови за међусобно такмичење и захтевана права за сваку од тих многобројних опција.
Уместо на Устав, закон се позива на правне акте ЕУ – укупно 16 (шеснаест) докумената ЕУ! (чл. 3) Одавде је јасно да је закон неуставан, и да је нама наметнут од ЕУ као један од услова за приступање земљама ЕУ.
У чл. 4 се родна равноправност дефинише као „равноправно учешће и заступљеност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота“. То је потпуно искривљавање духа и смисла равноправности. Из ове дефиниције произлази да се овај закон бори не за једнаке могућности већ за равноправно учешће и заступљеност родова у свим областима. Постоје области које нису толико привлачне за жене и тамо се жене углавном не јављају, било због тешких услова или природе посла који је за жене неприкладан.
То су, рецимо: енергетика, грађевинска индустрија, металска, електро индустрија, металургија, рударство, хемијска индустрија, пољопривреда, саобраћај, комуналне службе и др. Апсурдно је да се овим законом жели спровести равноправно учешће и заступљеност мушкараца и жена и у таквим областима. Ако би се тако нешто спроводило, онда би дошло до кршења принципа расподеле према учинку, доприносу, залагању и квалитету рада и сигурно би се одразило на продуктивност и ефикасност. Стога сматрам да овај закон вештачки намеће равноправност свуда, узимајући као једини критеријум припадност полу или роду (што је потпуно нејасна, магловита категорија). Тако, уместо да је једино важан допринос раду и залагање, овде се намеће род (пол) као једино што је важно. Тако ћемо добити у свим областима економије и друштва равноправно учешће и заступљеност полова (родова) и имаћемо као резултат једну гломазну, преоптерећену, неефикасну и непродуктивну економију и друштво. Запошљаваће се само по основу тога да ли је неко лице мушкарац или жена или нека од могућих опција које су измишљене у тзв. родном спектру (према неким изворима има чак преко 100 посебно одређених родних идентитета) и уопште неће бити битно да ли неко добро и квалитетно обавља неки посао, једино ће бити важно да ли је женског или мушког пола (рода). То је тотални нонсенс и пут у распад друштвених односа у целини.
У чл. 6 посредна дискриминација је толико нејасно дефинисана да се под ту категорију може сврстати било која активност. Није јасно како се може утврдити када и како неко понашање или пракса „би могла да стави у неповољан пложај...“ неко лице или групу лица. То су претпоставке и спекулације. Како се дискриминација по основу пола (рода) уопште може доказати? Вероваће се на реч лицу које изјави да је дискриминисано??? То свако може увек да изјави, ако му (јој) одговара из било ког разлога, да је посредно дискриминисано. Ово треба избацити јер је потпуно бесмислено.
У чл. 7 уводи се „родна анализа буџета“ и „реструктурирање прихода и расхода“. Ово је потпуно непотребно и нејасно. Овом мером се задире и у финансијско помагање и подршку остваривању родне (полне) равноправности. Тиме једна непотребна и друштвено штетна појава добија финансијску подршку. Дакле, финансије ће се усмеравати у области у којима је неравноправна заступљеност једног пола (рода) како би се у тим областима постигла равноправност. То значи да је равноправно учешће и заступљеност најважније, важније од успеха, залагања и учинка. То је потпуно бесмислено и тиме се преокреће читав систем друштвених вредности. Постаћемо друштво у којем је најважније да жене буду свуда равноправно заступљене као и мушкарци, а то да ли и како неко ради и постиже успехе биће неважно. На тај начин ће се у области у којима су жене мање заступљене оне запошљавати и ангажовати по сили закона, а из њих ће се искључивати мушкарци. Бесмисленост овог члана је у томе да се форсира припадност роду (полу) науштрб свих оних фактора који су истински релевантни – пре свега успех, учинак и залагање.
У чл. 8 под „појмови“ уводи се низ непотребних, нејасних термина који стварају додатну конфузију у односима између полова (родова). У тачки 7 је дефинисано насиље на основу пола као „облик дискриминације према женама“. Где су овде мушкарци? Не може се негирати да у пракси постоји и насиље према мушкарцима једнако тако како постоји насиље према женама. Недопустиво је да држава усваја закон о било каквој равноправности, ако се та равноправност односи само на жене, а не и за мушкарце. Уводи се и појам узнемиравања и сексуалног узнемиравања – ови појмови нису јасно раздвојени, тако да се умногоме међусобно преплићу.
Највећа моја замерка је на увођење некаквог „родно осетљивог језика“ (чл. 8, тачка 12). О каквом језику се ради? Има ли тај посебни језик своју одређену граматику и правопис? Ко ће бити задужен за правилно коришћење овог језика? Како ћете принудити људе да користе изврнути и накарадни језик? У име чега ћете то урадити? Ово је бесмислени и опасни лингвистички инжењеринг који представља најгору врсту насиља над српским језком, тако што се свесно и намерно изопачује и изврће природни језик, који је настајао вековима трајања и традиције српског народа и уводи прописана и обавезна употреба „родне осетљивости“ кроз измишљање вештачких и накарадних конструкција које звуче лоше и изазивају нелагоду. На страну то што се за многе речи не може наћи одговарајућа „родна“ конструкција речи. На тај начин се постиже потпуно супротан ефекат од оног који се жели постићи. Ако стално треба инстистирати на родном (полном) обележју неке особе, то онда опет значи да је за друштво најважније којег је пола (рода) неко, а не какав је човек и које су његове вредности. Стога предлажем да се избаци из Закона коришћење овог накарадног квази језика.
У делу који се бави забраном родне дискриминације: у чл. 9, тачка 1 – шта се подразумева под „давањем првенства“? То може да се протумачи и као крај бон-тонау пракси ће се и активности које мушкарци традиционално врше као џентлмени према дамама – дајући им предност – сматрати родном дискриминацијом. Ово се може протумачити и као забрана сваке похвале, давања комплимента и указивање почасти или дивљења особи по основу рода (пола).
Такође у члану 9, тачка 2, истиче се посебно насиље према женама и потпуно се изостављају мушкарци.
У чл. 9, на крају текста, прописано је да „лице које је претрпело штету“ као последицу родне дискриминације „има право на исплату накнаде штете“! Како ће се утврђивати ко је претрпео штету и колика је та штета? Све што се у закону дефинише код утврђивања родне дискриминације засновано је на претпоставкама, процени и субјективном стању лица које је претрпело неки вид дискриминације или је могло то да претрпи. Одавде произлази да је довољно да неко изјави да се сматра дискриминисаним или да осећа страх, забринутост или узнемиреност и та изјава је сама по себи довољна да неко буде оптужен или затворен.
Даље, овај закон се ставља у везу и контекст са Националном стратегијом за родну равноправност, Акционим планом за спровођење Националне стратегије и плановима или програмима рада, пословања или развоја органа јавне власти и послодаваца „који обавезно садрже и део о родној равноправности“. Ови додатни документи намећу посебне обавезе и одговорности послодавцима и органима јавне власти, што је само непотребно оптерећење додатном администрацијом и бирократизовање послова које ствара неефикасно, нерационално и неуспешно пословање.
Закон предвиђа опште и посебне мере за „остваривање и унапређивање „родне равноправности“. Посебне мере се примењују „у корист мање заступљеног пола“.
Прописивање непотребног ивештавања, писања планова, доношења мера и праћења реализације политике родне равноправности уводи бирократију и додатна запошљавања људи (пре свега жена, које су по Закону мање заступљене) наменски постављених на те положаје. То све поскупљује укупну економију и увећава ионако прегломазне државне намете и издвајања из буџета.
У области запошљавања и рада Закон доноси низ одредби којима се олакшава положај жена и дају им се додатне олакшице и привилегије науштрб мушкараца. Тако, у чл. 24: „Не сматра се дискриминацијом прављење разлике, искључивање или давање првенства због одређеног посла код кога пол односно род лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, ако је сврха која се тиме жели постићи опарвдана“, и наводе се случајеви у којима се предузимају мере заштите према „рањивим“ категоријама, у које се сврставају и жене. Како жене у целини могу бити рањива категорија? Такво уопштавање је недопустиво у једном закону и тиме се заправо дају привилегије свим женама, без обзира на то чиме се оне баве и шта раде. Зашто нису сврстани и самохрани родитељи? Шта је са мушкарцима који раде ванредно тешке послове, шта је са ратним ветеранима?
У чл. 28 се забрањује отказ и проглашење запосленог за вишак по основу пола (рода) и др. услова. Ова одредба се може различито тумачити и злоупотребити. Свака жена која добије отказ може да се жали да је родно дискриминисана. То је тешко доказиво.
У области образовања, васпитања, науке, технолошког развоја, културе, информисања и спорта, у чл. 35 дат је низ разних задужења, који додатно оптерећују рачуне предузећа и буџет, и јављају се многе недопустиве и бесмислене обавезе. Насилно протежирање родне равноправности у осетљивим областима као што је образовање и васпитање је недопустиво. Зашто би требало мењати наставне планове? Зашто би требало укључивати родну равноправност у уџбенике? То је насилна индоктринација деце и омладине и активно утицање на младу дечју психу.
Посебно се противим „коришћењу родно осетљивог језика“ у уџбеницима, квалификацијама, звањима, занимањима и другде. Не можемо на своју руку мењати језик којим се служимо да би задовољили захтевима вештачки искривљеног „родно осетљивог језика“.
У области политичког деловања се насилно намеће заступљеност мање заступљеног пола у структурама власти по систему квота, и то најмање 40%! То је драстично упропашћавање политике. Критеријум за заступљеност у власти не може и не сме бити припадност полу (роду) него учинак, успешност у обављању поверених задатака. Није битно колико има жена, а колико мушкараца него да ли они који су изабрани добро и ваљано раде. Ово је мера коју треба укинути. Она је и штетна и неправедна јер насилно гура у власт жене које су незаинтересоване за политички ангажман, а избацује мушкарце који се истичу по својим квалитетима и могу да дају велики допринос политици.
У области рађања и репродукивних и сексуалних права жене (мушкарци се ни не помињу), министарства и јавне установе се обавезују да и „девојчице и дечаци“ имају приступ свим информацијама у вези са сексуалним образовањем и планирањем рађања! Тиме се законски штити, подстиче и спроводи сексуализација деце, што може имати несагледиве последице.
У чл. 45 предвиђен је скуп посебних мера и програма намењених „жртвама насиља“, али нигде није јасно дефинисано шта се подразумева под жртвом насиља и није наведено како и под којим условима се одређује да ли је неко жртва насиља. Очигледно да се овде подразумева да је неко лице жртва насиља само ако то пријави. Жртве насиља уживају сва могућа права и заштиту.
У чл. 45 се наводе мере „превентивне интервенције“ и „преваспитавање“. Шта се подразумева под „превентивном интервенцијом“? Да ли то значи да ће се интервенисати само по пријави, а да притом лице означено као починилац није ништа конкретно урадило већ је „жртва насиља“ веровала, проценила или била убеђена да би то лице могло да уради нешто што би било означено као чин родно заснованог насиља? Одавде произлази да ће жене и сви који само осете да би могли бити у опасности могу да пријаве неког и да овај буде превентивно приведен, а да ништа није урадио. Ово је врло опасно и може имати озбиљне последице по односе међу половима.
У чл. 46 се истиче да је свако „дужан да пријави насиље“. Ово је још један нејасан став који подстиче људе да пријављују једни друге, што се може врло лако злоупотребити.
У чл. 50 се наводи сет мера за превенцију насиља и охрабрују се сви да пријављују насиље. Стиче се утисак да се тиме стварају нова радна места за социјалне раднике, психологе и едукацију у области родне идеологије, све под окриљем државе, и за све се обезбеђују финансијска средства (по чл. 51). То је све непотребно оптерећивање буџета, тако да уместо да финансијска средства буду издвојена за много хитније намене издвајају се за родну равноправност.
Законом се обавезују сви нивои и органи државне власти да спроводе политику родне равноправности (чл. 53), прописује се одређивање „координатора“за родну равноправност“ (чл. 57), евидентирање и извештавање (чл. 58, 59) и одређују и казнене мере (чл. 60). Ово је систем застрашивања и принуде који је непримерен једној демократској земљи. Намеће се једна вештачка и нама страна родна идеологија, уз претњу казни, при чему се ствара целокупна атмосфера застрашивања и контроле.
На крају, да резимирам: Уопште узев, није јасна крајња намера законодавца: чему уопште потреба да се успоставља полна (родна) равноправност у свим областима друштвеног живота? Чему свеприсутност родне равноправности као свеважећег принципа који решава све проблеме друштва? Полна (родна) равноправност се у овом Закону третира као једини и суштински критеријум и лек за све проблеме у друштву. Избацују се принципи на којима се одувек заснивало успешно друштво (рационализација, ефикасност, ефективност, продуктивцност и др.) и замењују магловитим, конфузним и потенцијално друштвено штетним начелом које не да не доприноси стварној равнотежи друштвених снага и фактора, што би требао да буде реалан крајњи циљ, него доводи до непотребне бирократизације друштва, тензије и нових конфликата, стварајући нове видове дискриминације и неравноправности. То се првенствено односи на дискриминацију према мушкарцима. Јасно је да је овај Закон написан искључиво са циљем да се насилно уведе родна деологија у наше друштво, да се разбије традиција, породица и унесе конфузија, страх и контрола односа међу половима, те да се помогне женама да дођу на позиције власти кроз неправедан и друштвено штетан систем квота, који не узима у обзир критеријуме рада, залагања и учинка, већ само и једино припадност полу (роду). Закон је уперен директно против мушкараца, породице и традиционалних вредности. И коначно, Закон насилно уводи социјалистички начин размишљања и понашања и родну (полну) уравниловку на мала врата.
Имајући у виду све примедбе које сам навео и аргументовано показао, сматрам да је овај Закон потпуно непотребан, друштвено штетан и бесмислен и зато га треба одбацити у целини. Надам се да ова власт неће усвојити овај закон. Ако га ипак усвоји, сносиће одговорност за све последице које може донети овај Закон.



[1] доц. др Виктор Радун, професор на универзитету Метрополитан, Београд.

четвртак, 15. децембар 2016.


Viktor Radun Teon
Zločin protiv nade

"Dete" koje je zapalilo beskućnika, čoveka koji nema gde da spava nego leži na ulici, koji je u trenutku tog čina spavao, pokriven kartonima, u gradu koji je proglašen za evropsku prestonicu kulture, koji važi za jedan od najlepših gradova u Srbiji i jedno od prvih turističkih odredišta u zemlji, koji se diči tolerancijom i multikulturalnošću! Nema reči kojima bi se mogao izraziti odnos prosečnog građanina Novog Sada i Srbije prema tom gnusnom, odvratnom i frapantnom činu. To je varvarski čin u svakom smislu. Ovim je stavljena tačka na kulturu, tradiciju, vaspitanje i čovečnost. Ovo je kraj ljubavi, empatije i plemenitosti. Ovo je pravo lice neoliberalne globalističke Zveri kapitalizma koji ljudima i deci - Deci! - proždire dušu i iscrpljuje tela... Ovo je suton civilizacije. Sistem i poredak su doživeli krah. Etika se raspala u paramparčad. Ovaj čin ne sme ostati neprimećen. Ne sme ostati nekažnjen. Nema nikakvog opravdanja za ovako nešto. Nema apsolutno nikakvog opravdanja za čin koji je razorio svaku nadu u ljudskost svih nas, nas običnih ljudi koji jurimo u potrazi za hlebom, koji živimo svoje živote i verujemo u državu, u više Dobro, čast, poštenje, kulturu i budućnost.
Na potezu je država i vlast kojoj je većina izglasala poverenje.

недеља, 31. јануар 2016.

среда, 23. децембар 2015.

O istinskim prijateljima u životu

Viktor Radun Teon
O istinskim prijateljima u životu

Istinski prijatelji te uvek gledaju svoijim očima i veruju svojim ušima, uvek saznaju direktno od tebe ko si i šta si i imaju poverenje u tebe kao što i ti imaš poverenje u njih. Upoznavanje prijatelja je proces kontinuiranog uzajamnog približavanja i razmene misli, emocija, ideja, uvida, sećanja, ljubavi, poštovanja, razumevanja, poverenja, slutnji, sumnji, provera, preispitivanja, prepirki i sitnih i krupnih svađa, predomišljanja, slabljenja i ponovnog jačanja. Pravi prijatelji uvek imaju privilegiju koju niko drugi nema osim njih, a to je da te upoznaju iz prve ruke. Otuda, oni koji ti se predstavljaju kao pravi prijatelji, a gledaju, slušaju i prate druge ljude koji govore ružno o tebi, što bi se popularno reklo - slušaju glasine, nisu dostojni da ti budu prijatelji. Oni ne vide i ne razumeju da si im dao privilegiju da budu tu, blizu tebe, da delite dobro i zlo, već se oslanjaju na one koji te ne znaju, ili te znaju vrlo površno, iz daleka, kojima nisi dopustio da ti se približe, jer si osetio da ti nisu pravi prijatelji i da to ne mogu da ti budu. Kakvi su to onda "pravi" prijatelji, kada slušaju one koji su od tebe svetlosnim godinama daleko, umesto da ti se neposredno obrate i sami se uvere da li je to istina ili ne. To su nedostojni i nedolični ljudi, izdajice i prevaranti. Kloni se takvih i odbaci ih iz svog života. Bolje je biti sam nego družiti se sa "prijateljima" koji glume da su ti prijatelji, a rade ti iza leđa, ponižavaju te i vređaju, ne znajući koliko oni sami time ispadaju budale jer veruju onima koji nemaju njihovu privilegiju i ne znaju te ni blizu onoliko dobro koliko bi istinski prijatelji mogli da te znaju.

понедељак, 21. децембар 2015.

Pokrenimo se već jednom!



Viktor Radun Teon
Pokrenimo se već jednom!

Svi koji su na vlasti, baš svi, u ovoj zemlji, ako se uopšte to više može nazvati zemljom, samo su iz svoje lične koristi, samo gledaju način kako da se uvale u udobne fotelje u vladi ili skupštini i da što više ućare, što više ukradu, opljačkaju, isisaju iz ove jadne zemlje, ovog bednog naroda, ne mareći uopšte za patriotizam i nacionalne ideje za koje su se dotad zdušno i energično zalagali. Vlast se u Srbiji smatra unosnim poslom ili trgovinom. Ovde se ljudi naturaju iz sve snage, nameću kako da se dodvore narodu, viču i urliču i glume iskrenost, a onda, kada se domognu vlasti, spremni su da prodaju i zemlju i narod i rođenu majku i oca, samo da se oni, lešinari, nagutaju i nasite.
Korumpirani idioti i budale na vlasti, samo nastavite tako, i od Srbije neće ostati ni kamen na kamenu, a od Srba neće ostati ni šaka staraca da se okupi pod jednu šljivu, kao što rekoše Tarabići! Neka se ovaj narod dozove pameti i neka izađe iz teške kome u koju je zapao, i neka vidi kako mu se smeju i iživljavaju se nad njim svakojaki debelguzi i nikogovići, sve jedni te isti, primitivci, koji ne znaju ni za moral ni za uljudnost, već nas sve ovde siluju i maltretiraju na živo!
Ako mi, kao narod, dopuštamo da na vlast dolaze stalno jedni te isti, da nas jašu i Kurta i Murta, i sve tako isto u krug, ako ne vidimo kuda to sve vodi, ako zabadamo glavu u pesak jer nas to ne interesuje, a posle psujemo i besnimo ili propadamo u očaju što je stanje takvo kakvio jeste, onda i treba da nestanemo u ovom mulju u koji konstantno propadamo, a nikad da dosegnemo dno. Ili se samo valjamo po dnu, u iluziji i hipnotisani mantrama velikog Vođe koji nas zavarava da će nam sutra biti bolje...
Neka nam se onda svi smeju, i neka odmahuju rukom kad se pomene ime naše zemlje ili našeg naroda, i neka misle o nama kako smo nesposobni, prljavi, aljkavi, korumpirani, imbecilni i nasilnici. Izgubićemo i ono malo prijatelja koje još imamo u svetu, izgubićemo podršku Rusije i Kine, i to našim neodgovornim ponašanjem, našom indiferentnošću i nesvesnošću da sudbina vlasti zavisi i te kako od nas, ni od koga drugog. Raskomadaće nas i prodati u roblje, ono malo ljudi koji ostanu i prežive. Šta još čekamo? Stalno čekamo da nam neko nešto da, da nas nagradi, da nam dodeli, da se bori za nas. Borimo se sami! Gde je ona naša svest o borbi, gde je inat i bes zbog nepravde, gde je naša opevana hrabrost, čojstvo i junaštvo, gde je to sve nestalo????? Mi, koji smo viteška rasa, pali smo u blato i valjamo se u njemu, kao obični bednici, prezreni od svih jer ne cenimo i ne volimo sebe i svoje poreklo.
Opametimo se, jer nikad nije kasno za to. Nikad! Svaki trenutak može biti sudbonosan i može predstavljati preokret. Pokrenimo se već jednom!!!

петак, 11. децембар 2015.

Lepota

Viktor Radun Teon
Lepota

Lepota, kada govorimo o ljudskoj lepoti, je zapravo zračenje neke osobe (ženske ili muške), sjajno i britko....Zračenje koje zagreva i ushićuje, zračenje koje pokreće i inicira posmatrača - Drugog. Jer bez Drugog, koji primećuje to zračenje, lepota nema smisla, lepota ne postoji. Lepota je kategorija odnosa, i zato je to društveni, a ne individualni fenomen.

понедељак, 23. новембар 2015.

Случај господина А.Ф., окупација и улица

Виктор Радун Теон
Случај господина А.Ф., окупација и улица

Дочекивање првог човека НАТО-а уз највеће почасти и са хлебом и сољу је заиста дно дна и највећа увреда за српски народ. Прст у око Србима и српској традицији. Зна се коме се даје хлеб и со. Дочекивати крвнике и убице хлебом и сољу само је доказ наше потпуне потонулости. Наша држава не постоји, то су све сами бескичмењаци.
У том смислу, хапшење Андреја Фајгеља, истакнутог српског интелектуалца и искреног патриоте, налик случају г-дина К. у Кафкином роману Процес, представља врхунац силовања нације. Човек је само јасно изразио оно што сви ми, мање-више осећамо. Када нас је НАТО бомбардовао 1999., сви смо били једнаки, сви смо се крили и дружили по склоништима и подрумима зграда, док су они бесомучно сипали своје смртоносне товаре по градовима, селима, и фабрикама, и правили повремене колатералне штете, убијајући недужне грађане....То је та њихова оружана сила којом се толико диче, убијају незаштићене људе, нејач и децу...Фуј! Уништили су нам целокупну индустрију, истерали нашу храбру војску са Косова, принудили на предају, и инсталисали своју уцењену власт, под заједничким именом ДОС. Од тада смо ми окупирани. Да, Србија је под окупацијом од 1999. године, све до сада. И ми нисмо ни свесни тога. Све наше власти од 2000. наовамо су инсталисане од стране окупатора. Закључно са Вучићевом владом.
И ви онда хапсите Фајгеља, који је само изнео оно што сви ми мислимо, оно што је истина. Док се на слободи шетају тајкуни, који не плаћају порез, пљачкају и манипулишу народом, власт хапси поштене, честите и искрене људе.
Нека вам је на част! Али, не можете све нас похапсити, који мислимо исто као Фајгељ. А има нас пуно. И ако нас похапсите, мислите да сте тиме нешто добили? Само све више удаљавате народ од себе и стварате непомирљиви јаз. Ватра побуне овде никада не може бити угашена. Она може само тињати, а букнуће одједном и свом  силиниом, кад се будете најмање надали. Џаба вам сви ти ваши ботови који мотре на наше постове по друштвеним мрежама, ништа они не разумеју. Не разумеју суштину. А суштина је, да вас подсетим, недостижна преварантима, бедницима, ништаријама и никоговићима.
Видимо се на улици!

четвртак, 22. октобар 2015.

Злочин над наслеђем једног народа


Виктор Радун Теон
Злочин над наслеђем једног народа
Већином гласова Извршног савета, Косово је предложено за пријем у UNESCO. За пуноправни пријем Косова у UNESCO гласало је 27 чланова тог тела, 14 је било против, а 14 уздржано.
Тежак, заиста тежак ударац за Србију, српски народ и српство у целини, за српску културу, која је заиста непроцењива, култури која је ушла у светску културну баштину пре много векова и тамо остала.
Али, не, није то само ударац за српство. Они који нам се сада смеју не разумеју суштину.
То је ударац који има далекосежне, несагледиве геополитичке последице по читав регион Балкана и Средње Европе, који врви од ситних или крупних несугласица, нерешених или отворених питања међу десетинама народа и нација које се преплићу, сударају и прожимају на једном географски тесном простору. И не само по овај регион, већ по читав свет.
Иако није први, већ ко зна који у низу који је погодио Србију и српски народ, овај ударац делује као истински шок и изазива запитаност: да ли је могуће?
Њиме је нанета дубока рана у међународном праву, и неповратно је ишчашен однос међународне заједнице према малим народима, какав је и српски, и однос према култури малих народа. Данас је српска култура стављена у оквир нечег толико скандалозно бескрупулозно гротескног да одудара од сваке представе и слике коју имамо када говоримо о култури и односу друштва према култури.
Ова трагична одлука без преседана показала је свe лицемерје Запада и сву изопаченост политике одлучивања унутар међународне заједнице, која се заснива на бескомпромисној, интересима вођеној борби и лобирању, где је у игри новац, интереси и логика силе, а не емоције, правда и истина.
Овај гнусни, кукавички и нихилистички чин насилног признавања и планираног истргнућа једног дела територије из састава суверене земље, Србије, уз пристанак и активно учешће земаља које заједно чине међународну заједницу, потпуно је непојмљив. А тај „део“, који није тек пуки саставни део државе Србије, већ сама срж, колевка српства и српске културе, ако се отуђи и отцепи од матице Србије, под пристанком и вољом међународне заједнице, којој свим силама тежи данашња аутократска власт Србије, има несагледиве импликације по читав регион "Западног Балкана" и шире. Отуда далекосежне геополитичке последице по равнотежу сила и однос међународне заједнице према суверености националних држава. Мноштво отворених питања, на која тек треба да дамо одговоре.
Овај чин је савршено ирационалан. Он се никако не уклапа у шаблоне и моделе који су нам деценијама преношени и усађивани у умове кроз образовање и васпитање. Он руши и демистификује представу о „праведности“, „цивилизованости“ и „пријатељству“ данашњих развијених земаља Запада, које су листом гласале за пријем Косова у међународну организацију. Али, највећа кривица није на њима. Највећа кривица и одговорност лежи на нашој власти, на влади коју води премијер Александар Вучић, као и на председнику Томиславу Николићу, који су преговарали директно или индиректно са представницима Косова, уз посредовање делегације ЕУ.
Ово што се данас догодило само је последица тих преговора који су званично започели 8. марта 2011 у Бриселу и још увек трају. Стратегијом пузајућег признавања, по принципу од лакшег ка тежем, кроз драмски „мучне“ преговоре, где су се наши представници „јуначки“ борили за очување минимума српске државности на територији коју су Албанци самовољно прогласили независном 17. фебруара 2008. године, примицало се све ближе циљу. А циљ је од почетка био јасан и преговарачима и Бриселу: независна држава Косово, призната од стране међународне заједнице.
Само смо ми, у Србији, остали наивни. Политички наивни, као што смо кроз историју често били. Веровали смо да морамо проћи тај мучан процес преговарања са сецесионистима зарад вишег циља – приступања Европској Унији. У међувремену се много тога десило. Актуелна избегличка криза, која доноси реке миграната са Блиског Истока у земље Западне Европе преко Србије, уздрмала је темеље Европске Уније и угрозила њен опстанак. Датум приступања ЕУ, у оваквим околностима, постаје велики улог и мамац за уморну и наивну јавност, која сања о европским вредностима. Отуда играрија са предвиђањем датума добијања статуса чланства у ЕУ, који се непрестано гура све даље у све магловитију будућност.
Сада, после једног оваквог ударца, морало би да уследи коначно отрежњење. Где је сада Србија? Где је Косово? Шта смо ми добили за све време трајања процеса европских интеграција? Добили смо само трауме и обмане. Уместо транзиције добили смо стално стање привремености. Имамо Косово на корак до потпуног међународног признавања, упропаштену и распродату привреду, корупцију и афере, бескрајна условљавања и уцењивања, беспримерну презадуженост, енормну незапосленост, сиромаштво, хиперцензуру, гушење грађанских слобода, једноумље, партократију, лицемерје и медијски кич.
Отуда је свако даље одлагање прекида процеса приступања чланству у ЕУ само даље одлагање тоталног краха Србије, и у економском и у политичком и у друштвеном смислу. Влада која се после избора заклела пред народом да ће Србију увести у ЕУ, после овог догађаја мора бити позвана на одговорност. Минимум демократије, ако садашња власт имало држи до демократичности, налаже спремност власти да одговара пред народом који га је изабрао. Никакви маневри у политици не вреде, и сада нам је свима јасно куда нас је довела политика еврофанатизма, под бомбастичном и шовинистичком паролом „Европа нема алтернативу“, политика коју је претходна власт, на челу са Тадићем, започела, а садашња, предвођена Вучићем и Николићем, развила до бунила. Европска Унија свакако има алтернативу у виду сарадње са Русијом и Кином и осталим земљама БРИКС-а, у виду интеграције у Евроазијски Савез.
Судбина српске националне и културне баштине на Косову и Метохији, које је заправо колевка свеколике српске културе и стога од несагледивог значаја, дата је у руке оних који желе да је униште или присвоје. Међународна заједница је раскринкана. Она је сада само флоскула и празна фраза. Као и хуманизам и међународно право. Данашњим чином, култура, морал и правда протерани су од стране нихилизма, неправде и насиља.

Учињен је окрутан злочин над нашом културном и националном баштином. Али, ми се не предајемо. У борби за нови, праведнији свет и поредак, који се ствара пред нашим очима, култура ће победити, Косово и Метохија ће бити враћени у оквире Србије и правда ће поново завладати.
Верујмо у то.

Објављено 22.10.2015. на порталу Видовдан

http://www.vidovdan.org/kultura/item/70171-viktor-radun-zlocin-nad-nasledem-jednog-naroda