недеља, 01. фебруар 2015.

Neshvaćeni slap svanuća



Viktor Radun Teon
Neshvaćeni slap svanuća

Rekli su mi da se pučina umiva sama sobom
Nedorečena obalom koju razdneva pesak jutra
Uskovitlane vlati trenutka omeđene ubojitim predelima
Nestvarno živih očiju iza kojih
Lomim ovo žbunje što mi ne da da tavorim
Te oči su tajni trag onih koji su se iz apokalipse vratili
Među nas ostale da nam priređuju
Svakodnevne male spektakle žudnje
Za iščeznućem
A ja sam nastavljao
Da bojim etire kojima hodočastim
Kroz svežnjeve izbeglih reči i unakaženih ceremonija
Da od kapi svoje krvi gradim novi grad
Usred, u centar, u žižu
Tamo gde stvarnost klizi kroz groteskne prste pijanog tvorca
Gde hipertenzija oblutka stavlja tačku
Na neshvaćeni slap svanuća

Kraj Zapada, civilizacijska tranzicija i rađanje metamoderne civilizacije



Виктор Радун Теон
Крaj Запада, цивилизацијска транзиција
и рађање метамодерне цивилизације


Модерност по дефиницији подразумева радикално ново, што захтева тотални раскид са прошлошћу, дисконтинуитет и револуционаран отклон према традицији, a каткад обухвата и мржњу према традицији и предмодерном. Али, тотални раскид и континуитет није могућ. Не можемо побећи од традиције. Стога је то више једно перманентно понављање чина преиспитивања, стална самонегација и репродукција новог. Такав процес се брзо исцрпљује, јер подсећа на бесконачну трку са самим собом, што на крају претвара модернизам у динамику форме. Тако се коначно и губи сврха новог, јер ново је само тренутно ново, које већ следећег тренутка застарева, бивајући замењено новијим. То је процес који води обесмишљавању свеопштег стваралаштва.
Историјски гледано, модернизам се као покрет јавља у другој половини XIX века. Према Жилу Липовецком, модернизам се коначно издиференцирао у периоду између 1880. и 1930. године. Липовецки је изврсно успео да ухвати срж модерног и постмодерног, да изнесе оно што је истинско обележје модерног „одступања“ у односу на предмодерни ток културе.
Поставља се питање шта је то карактеристично за „новост“ модернизма, односно по чему је то „ново“ које доноси модерност другачије у односу на „ново“ сваког открића, сваког уметничког, књижевног или културног дела, што одликује свако стваралаштво уопште?
Одговарајући на то питање, Липовецки истиче да тек крајем XIX века промена постаје револуција, „чисти раскид у временском току, дисконтинуитет између једног пре и једног после.“[1] Он каже: „модернизам се не задовољава произвођењем стилских варијација и нових тема, он хоће да прекине континуитет који нас везује за прошлост, да установи апсолутно нова дела. Али најупечатљивије је то што модернистичка помама дисквалификује, у истом замаху, и најмодернија дела: дела авангарде, чим су створена, постају дела аријергарде и тону у оно-већ-виђено, модернизам забрањује застајање, присиљава на стално изумевање, идење напред, таква је иманентна ’противречност’ модернизма.“[2]
Потребно је вратити анализу корак уназад и испитати да ли је могуће осмишљавање новог без укључивања традиције? Традиција, сагледана као континуитет и трајање, импликује иновацију. Иновирањем се традиција освежава и омогућава њено истрајавање. Ту лежи дијалектика односа модерног и традиције и смисао новог. Одличан пример дијалектичке борбе и прожимања новог и традиционалног показује поезија Езре Паунда, једног од највећих генија модерности у сфери књижевности и уметности уопште.
Модернистичко трагање за новим постаје грчевито, идући до екстрема, и у том настојању се огледа однос према традицији, однос који традицију види као непријатеља, којег треба уништити. На тој линији су авангардни покрети раног XX века, чији представници истичу експериментисање, иновације и извртање традиције. Често се модернизам у уметности, култури и књижевности поистовећује са авангардом.
Авангарда (француски: Avant-garde) је означавала широк фронт различитих покрета у области књижевности, уметности и културе, који су представљали нове, револуционарне погледе на свет аутора. Ти покрети су обично објављивани преко манифеста. Авангарда, и модернизам уопште, заправо су настали као реакција побуне мислећих људи на бесмисленост рата и ужасна искуства масовног страдања људи у И светском рату.
У Манифесту футуризма, објављеном 5. фебруара 1909. године, у италијанском часопису La Gazzetta dell’Emilia, брује речи које имају снагу преврата[3]:

1. Хоћемо да певамо о љубави према опасности, енергији и ужурбаности.
2. Основни елементи наше поетике биће храброст, дрскост и побуна.
3. Књижевност је до сада величала замишљену непокретност, екстазу и дремеж. Ми хоћемо да уздигнемо агресију, грозничаву несаницу, усиљени марш, ризични скок, пљесак и удар песнице.
4. Објављујемо да су дивоте света обогаћене новом лепотом: лепотом брзине. Тркачки аутомобил са хаубом украшеном великим цевима налик на змије са експлозивним дахом...урлајуће моторно возило које као да се покреће ватром из митраљеза лепше је од победе код Самотракија.
5. Хоћемо да певамо човеку за воланом, идеалној осовини целе земље, док она јури својом орбитом.
6. Песник мора испунити себе топлотом, гламуром и генијалношћу да би појачао жар примордијалних елемената.
7. Лепота постоји само у борби. Нема ремек-дела чији карактер није агресиван. Поезија мора да представља насилни обрачун са непознатим силама, приморавајући их да се потчине човеку.
8. Налазимо се на крајњем рту векова! Каква је данас корист од гледања у прошлост када морамо отворити мистериозне капке немогућег? Време и Простор умрли су јуче. Већ сада живимо у апсолутном, јер већ смо створили вечну, свеприсутну брзину.“
Такво авангардно „трагање“ за новим постаје све брже, захуктало окреће леђа „старом“, и губи здрав контакт са тлом, постајући неконтролисано, трансформишући се у уништавање традиције, која се посматра као синоним за застарело, дакле непожељно, зло. У свему томе, модернизам не види дијалектику трагања за новим, не види неизбежност суочавања са традицијом.
Појава покрета ДАДА или дадаизма, чији је зачетник француско-румунски песник Тристан Цара, означила је још револуционарнији раскид са традицијом. Дада је прогласио футуризам мртвим. У манифесту под насловом ДАДА, изриче се да Дада не значи ништа.
Из ових описа произлази да модерно подразумева стални отклон у односу на прошлост, на традицију, наглашавајући континуитет напретка, стално напредовање и освајање нових подручја. Према томе, модерност и модернизам су најкарактеристичнији атрибути западњачког ума и погледа на свет. Они су најснажнији израз западњачког односа према стварности и динамици људског друштва и стваралаштва.
Према Липовецком, модернизам је могао да израсте само из окриља једне нове филозофије, а то је филозофија индивидуализма, која представља индивидуалистичку револуцију:
„Живети крајње интензивно, остварити ’растројство свих чула’, следити своје пориве и машту, отворити поље искустава – модернистичка култура је по превасходству култура личности.“[4] И даље: „Специфичност модернистичке иновације је у томе што је она повезана са скандалом и раскидом; тако се јављају дела која противрече складу и смислу, која се размимоилазе с нама блиским искуством простора и језика.“[5]
Ален Турен говори о модернитету као синониму западног света, са чиме се западњаштво идентификује. Према Турену, модернитет „намеће подређеност друштва принципима и вредностима који, сами по себи, нису социјални.“[6] Трагајући за таквим принципима, које треба сматрати фундаменталним компонентама, неопходним за постојање модернитета, Турен закључује да се модерно друштво заснива на два принципа који нису социјалне природе: веровање у разум и рационално деловање и признавање права појединаца – људска права.
Понављајући стално своју основну тезу да смо сведоци уништења друштва, односно „друштвене визије друштвеног живота“, које иде паралелно са повратком насиља и ратова, и тријумфом сила тржишта, Турен говори о „све сјајнијем присуству модернитета“[7]. Другим речима, на развалинама друштва враћамо се слободи појединца као индивидуалног субјекта.
Експлозије прве две атомске бомбе примењене у рату, које су опустошиле и сравниле са земљом два јапанска града, Хирошиму и Нагасаки, у августу 1945. године, окончале су Други светски рат и тиме симболично означиле крај модерне и почетак постмодерне ере.
Ако је модерност декаденција, онда је постмодернизам (заједно са свим даљим хибридима „пост-постмодернистичког“ дискурса који ничу на прелазу из XX у XXИ век) декаденција декаденције, њена геометријска прогресија. Најдрастичнији израз постмодернистичке декаденције (када говоримо о еволуцији човека и његовог стваралаштва) је трансхуманизам, који се у тој мери удаљава од човека да тежи његовом уништењу, његовом коначном укинућу и замени другим, „савршенијим“ бићима, у виду суперинтелигентних машина, робота, киборга или клонова. И то све под кринком борбе за превазилажењем ограничења људског – болести, тешких оштећења и смрти. То превазилажење за трансхуманизам не значи развој човека него његова замена.[8]
Верну представу модела постмодернистичке парадигме дао је Жан Бодријар у свом знаменитом делу Симулакруми и симулација, где је кроз метафору симулакрума и симулације приказао суштинске одлике данашњег друштва. Дакле, стварност није више објективна, већ симулирана. Мистерија и аура су протерани из ствари, и остале су само речи, између којих се формирају односи који замењују односе између ствари. Истинско више није важно; форма је једино што важи.
Запад је охол и нарцисоидан. Он наступа сирово и бахато, размећући се својом надмоћношћу, својим вредностима које проглашава универзалним, својом „модерношћу“ и својом „прогресивношћу“. Западни аутори углавном полазе од датости модерне-постмодерне цивилизације, тачније од њене „неоспорне“ доминације у свету.
Полазећи од таквог становишта, они употребљавају један сасвим погрешан начин закључивања те у складу с тим добијају погрешне закључке. Они не дирају у „света“ места, сматрајући да су она датости, и разрађују читаву компликовану мрежу аргумената да би на крају славодобитно доносили закључке који иду у прилог њиховој унапред задатој логичкој шеми. Свакако да треба поставити питања релевантности и ваљаности полазних тачака. Тако видимо читаву лепезу мање или више квалитетних анализа модерног друштва које дају погрешне закључке, закључке који нам ништа не говоре или оне који нам не дају ништа ново.
Амерички аутори своју, америчку културу, сматрају предводницом западне цивилизације. Они свуда и стално истичу надмоћност своје америчке и западне цивилизације науштрб других, „незападних“ цивилизација. Они се куну у америчку моћ и утицај. Америка види своју „манифестовану судбину“, своју месијанску улогу, и наставља да врши насиље над читавим светом у име те своје улоге. Отуда генерације америчких истакнутих интелектуалаца (Кисинџер, Бжежински, Закарија, Манделбаум, Џ. Нај млађи, и други) пишу хвалоспеве америчкој супремацији, њеној јединственој улози као нацији којој је поверен свети задатак да постане највећа светска империја и прва права светска влада, спремна да у име те своје улоге води и ратове ради очувања „поретка слободе“ и мира у свету. То је било опасно губљење осећаја за реалност, које је претило да заврши глобалном катастрофом. У тој преокупираности својом супериорношћу они су постали заслепљени, попут Нарциса који осим свог сопственог одраза у језеру не види ништа.
Отуда је Френсис Фукујама могао да изрекне једну такву бомбастичну глупост о крају историје. За њега је доба када су, сламањем Совјетског Савеза и Источног блока, САД постале једина глобална суперсила, крај историје. Скоро да је поверовао, као и Лајбниц, да живимо у најбољем од свих светова, наравно, оном у којем Америка има главну реч. Баш као и Лајбниц, чије виђење света је исмејао оштроумни Волтер, и Фукујаму су исмејали и оповргли. И то врло брзо. Свет је, ипак, наставио да постоји и после Фукујаминог „пророковања“.
Данашњи свет нимало не изгледа као најбољи од свих светова. Ни налик томе. Америћка надмоћ се топи попут санте леда услед глобалног отопљавања. Појављују се нове суперсиле, које САД виде као равноправне такмаце својим претензијама на глобалну владавину. Овај XXИ век Американци већ сматрају изгубљеним, и многи га виде као век Кине или век Русије, али и других, ништа слабијих конкурената, који се све више намећу као озбиљни регионални и глобални играчи. Поред Кине и Русије, међу те друге озбиљне играче убрајају се Немачка, Бразил, Индија и Јужноафричка Република. Бразил, Индија и Јужноафричка Република већ сада наступају заједно под окриљем групације БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужноафричка Република). Не заборавимо џина Европске Уније – Немачку, иза које све оштрије заостају некадашњи њени пандани, Француска и релативно независна Велика Британија. Ту је већ стандардни Јапан, и низ земаља које се буде и израстају у силе на које се у будућности мора рачунати: Индонезија, Египат, Турска, Мексико, Венецуела... Свет постаје много компликованији него што изгледа на први поглед. Земље које чине и представљају западну цивилизацију видно посустају.
Западна цивилизација је победила у конкуренцији са другим цивилизацијским моделима и наметнула се, агресивно и бескрупулозно, читавом свету као универзална и једина. Који су разлози што је она победила? У чему су предности западне цивилизације над њеним опонентским цивилизацијама?
Не постоји универзална предност. Кључна карактеристика модерне-постмодерне западне цивилизације јесте моћ. Запад се креће у правцу стицања све веће моћи. Може се рећи да је ова карактеристика применљива и на Исток једнако као и на Запад. Стога ћемо појаснити наше становиште: ово кретање Запада је офанзивно и агресивно кретање. Запад граби моћ, без извињења и без накнадног кајања.
Западна цивилизација није показала надмоћност на свим пољима и свим сферама. Поље на којем је западна цивилизација показала своју супериорност јесте ограничени сегмент целокупне стварности. Другим речима, ако је агресивно грабљење све веће моћи типична одлика цивилизације Запада, онда су у основи те одлике економска и технолошка димензија, односно, једноставније речено, експанзија капитала. Ако схватимо ову карактеристику западне модерне-постмодерне цивилизације, онда ћемо јасније сагледати многобројне сложене односе моћи у данашњој геополитичкој и геоекономској шеми поделе света.
На барјаку западне модерне-постмодерне цивилизације исписане су максиме: „Брже! Више! Новије!“ Она је победила (условно!) у сфери материјалне удобности, у сфери комфора. У ствари, стигло се до тачке уживања, и наставило даље, преко те тачке, тако да је свако даље „побољшање“ и „унапређење“ преко тог прага уистину претерано и представља сметњу јер води чулној и перциптивној презасићености. Тачније, води у помаму и разврат. Људи су били прво намамљени у мрежу задовољстава, а онда су постали зависни од тог осећаја задовољства/незадовољства. Тиме су отворене могућности да бизнис врло перфидно манипулише људима, непрестано им намећући нове производе и услуге, који замењују претходне, утувљујући им у главу савршено разрађеним техникама промоције да су нови производи и услуге све бољи, делотворнији, ефикаснији, бржи, квалитетнији од ранијих, називајући ту појаву технолошком „застарелошћу“. На тај начин технологија долази у први план, и она је та основна покретачка сила која диктира хипербрзу замену старих производа и услуга новим, чиме се коначно остварује циљ и мотив великих магова бизниса: све бржа и масовнија продаја и остваривање профита.
Дугорочно гледано, та стратегија суперсоничне замене старих производа новим, заправо је контрапродуктивна јер не остварује свој самопрокламовани циљ, који папагајски понављају сви маркетари: задовољење потреба потрошача. На дуге стазе потрошачи постају презасићени, заморени, исцрпљени, на крају постају и сами потрошени. Људи све ређе виде смисла у „радости куповања“, а расних „купохоличара“ је све мање.
Чему толика јурњава за куповањем свега и свачега? Бомбардовани гомилом „нових“ производа и услуга, који се стално избацују на тржиште, суочени са сталним иновацијама производа и услуга, бивамо прислијени да се стално прилагођавамо новим, често уврнутим захтевима амбалаже, новим паковањима, новим начинима отварања, новим начинима подешавања, новим режимима рада. Ту мегакакофонију „новог“ сада све више доживљавамо као агресију, насиље над нашим чулима, један непрестани, растући притисак да нешто ново пробамо, окушамо, купимо. Такав притисак људи не могу више поднети. Резултат је, као што смо утврдили, опадање интересовања и губитак мотивације за куповину. Постајемо потпуно безосећајни. Од некадашње страсти за куповањем нема више ни трага. Страст је ишчилела, а њено место је заузела апатија и осећај безнађа.
Кључни инструмент који је западна цивилизација преузела као основни мотор свог развоја, који ју је довео до неслућених димензија и обухвата, јесте спрега научних открића – инвенција, техничко-технолошких решења – иновације и практичне примене – имплементације у економији. То је тријада: наука-технологија-економија. У основи ове тријадне спреге је индивидуални људски геније. У позадини оваквог модела је релација: истакнути генији или елите vs остали (народ, маса), постављена антагонистички, где је непрестано присутан притајени конфликт, нетрпељивост и суревњивост између двеју страна.
То је фундаментални антагонизам: генији, пророци, изузетни појединци, с једне стране, формализовани и организовани као корпус владајуће елите и народ, обични људи или маса, с друге стране: једни наспрам других, непомирљиво раздвојени, и то је антагонизам који лежи у основи динамике технолошког и друштвеног напретка западне цивилизације.
Овај фундаментални антагонизам између две оштро супротстављене стране или класе покреће динамику људског друштва. Али, не смемо изоставити још два кључна обележја модерне западне цивилизације – усмереност ка напред (будућности) и оријентисаност на раст обима или квантитет (производа, услуга, користи). То су основне карактеристике које чине супстанцу онога што се назива тежња за напретком, што бисмо могли назвати прогресивизмом. То су уједно кључне тенденције које омогућавају да модерну западну цивилизацију објаснимо и ставимо у контекст могућих варијетета и модела људске цивилизације. Обе тенденције стално репродукује трећа кључна супстанца западне цивилизације: конкуренција. Друштвени прогрес је виђен као непрестано надметање, где је циљ победити своје конкуренте, при чему су установљена и правно регулисана (некада јасно и експлицитно, а некада имплицитно) одређена правила и принципи тог надметања.
Сходно овим супстанцама које заједно чине друштвени напредак, као основну детерминанту западне цивилизације, закључујемо да је западна цивилизација одређена у времену (оријентисаност ка напред – будућности) и простору (тежња за експанзијом, освајањем нових подручја, ширењем у нове области). Отуда је западна цивилизација прогресивистичка, релативистичка, компетитивна, квантитативна и једносмерна. Она се развија из инхерентног конфликта између два непомирљиво супротстављена табора људи.
Ова чињеница, да у основи динамике западне цивилизације, дакле њеног напретка, лежи конфликт, даје могућности да се објасни низ противречности које су иманентне западној цивилизацији, као што су: противречност између прокламованих принципа једнакости, братства и слободе и актуелних начина контроле, ограничења и забрана; противречност између материјалног благостања и духовног сиромаштва; противречност између индивидуланих и друштвених интереса, и многе друге. Те бројне противречности створиле су пукотине у некада чврстом ткиву западне модерне-постмодерне цивилизације и припремиле тле за настајање нечег новог.
Западни аутори обично имају заблуде у вези са „достигнућима“ западне цивилизације. Највећа од тих заблуда је веровање да је индивидуализам нешто што је највреднији допринос западне ивилизације и у шта се не сме дирати. Тако, Тејлор констатује: „Живимо у свету у којем људи имају право да бирају како ће живети, да према савести одлучују каква ће уверења прихватити, да одређују ток сопственог живота на ћитав низ начина који нашим прецима нису били доступни. И та права заштићена су нашим правним системима. Уопштено говорећи, људи више нису жртве захтева наметнутих од стране наводно светих поредака који их надмашују. Мали је број оних који би били спремни да се одрекну овог постигнућа.“[9]
Тејлорово запажање данас не важи! Под притиском глобалне претње урбаног насиља, криминала и тероризма, човек је потпуно заборавио своју индивидуалност и своју слободу и итекако је спреман да се одрекне својих ’постигнућа’. Он је уплашен, смртно застрашен, и једино што му треба је склониште, заклон, у који може ући и сакрити се од опасности. Бежећи од ужаса и паничног страха који га захвата, човек је у стању да заборави на своју индивидуалност, свој идентитет, своју слободу, и баца се у понор не би ли се спасао.
Суштински проблем (не)разумевања онога што се дешава – промене света, налази се у дубоком нескладу између динамике кретања света и теоријских погледа који су у стању (тј. нису у стању) да ту динамику кретања испрате. Подела на Запад и Исток, односно западњачки и источњачки поглед на свет, која је вековима опстојавала, превазиђена је и не одговара чињеницама. Глобализација је кључни фактор који је допринео ширењу и преобликовању садржаја појма људске цивилизације, људског друштва, тако да је изнедрио идеју глобалне цивилизације или глобалног друштва. Глобална цивилизација, иако израсла из англоамеричког западњачког погледа на свет, примањем утицаја и мешањем са разним другим културама, намеће се као јединствени микс западњачких и источњачких норми, принципа, вредности, правила.
Лорета Наполеони у својој књизи Олош економија тврди: „Историја Запада је историја идеализма.“[10]

(OДЛОМАК ИЗ ЕСЕЈА)


[1] Липовецки, Ж., Доба празнине, огледи о савременком индивидуализму, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2011., стр. 109.
[2] Исто, стр. 109.
[4] Липовецки, Ж.: Исто, стр. 112.
[5] Исто, стр. 126.
[6] Турен, А., Нова парадигма, за боље разумевање савременог друштва , Службени Гласник, Београд, 2011.,стр. 78.
[7] Турен, А., Исто, стр. 82.
[8] Види: Young, S., A Designer Evolution: Transhumanist Manifesto, Prometheus Books, 2005., Bostrom, N., Transhumanist Values, http://www.transhumanism.org/index.php/WTA/more/transhumanist-values
[9] Тејлор Ч., Болест модерног доба, Часопис Београдски круг, Чигоја штампа, Београд, 2002., стр. 8.
[10] Наполеони, Л., Олош економија, Хеспериа еду, Београд, 2010., стр. 103.