Виктор Радун Теон
Злочин над наслеђем једног народа
Већином гласова Извршног савета, Косово
је предложено за пријем у UNESCO. За пуноправни пријем Косова у UNESCO
гласало је 27 чланова тог тела, 14 је било против, а 14 уздржано.
Тежак, заиста тежак ударац за Србију,
српски народ и српство у целини, за српску културу, која је заиста
непроцењива, култури која је ушла у светску културну баштину пре много
векова и тамо остала.
Али, не, није то само ударац за српство. Они који нам се сада смеју не разумеју суштину.
То је ударац који има далекосежне,
несагледиве геополитичке последице по читав регион Балкана и Средње
Европе, који врви од ситних или крупних несугласица, нерешених или
отворених питања међу десетинама народа и нација које се преплићу,
сударају и прожимају на једном географски тесном простору. И не само по
овај регион, већ по читав свет.
Иако није први, већ ко зна који у низу
који је погодио Србију и српски народ, овај ударац делује као истински
шок и изазива запитаност: да ли је могуће?
Њиме је нанета дубока рана у
међународном праву, и неповратно је ишчашен однос међународне заједнице
према малим народима, какав је и српски, и однос према култури малих
народа. Данас је српска култура стављена у оквир нечег толико
скандалозно бескрупулозно гротескног да одудара од сваке представе и
слике коју имамо када говоримо о култури и односу друштва према култури.
Ова трагична одлука без преседана
показала је свe лицемерје Запада и сву изопаченост политике одлучивања
унутар међународне заједнице, која се заснива на бескомпромисној,
интересима вођеној борби и лобирању, где је у игри новац, интереси и
логика силе, а не емоције, правда и истина.
Овај гнусни, кукавички и нихилистички чин насилног признавања и
планираног истргнућа једног дела територије из састава суверене земље,
Србије, уз пристанак и активно учешће земаља које заједно чине
међународну заједницу, потпуно је непојмљив. А тај „део“, који није тек
пуки саставни део државе Србије, већ сама срж, колевка српства и српске
културе, ако се отуђи и отцепи од матице Србије, под пристанком и вољом
међународне заједнице, којој свим силама тежи данашња аутократска власт
Србије, има несагледиве импликације по читав регион "Западног Балкана" и
шире. Отуда далекосежне геополитичке последице по равнотежу сила и
однос међународне заједнице према суверености националних држава.
Мноштво отворених питања, на која тек треба да дамо одговоре.
Овај чин је савршено ирационалан. Он се
никако не уклапа у шаблоне и моделе који су нам деценијама преношени и
усађивани у умове кроз образовање и васпитање. Он руши и демистификује
представу о „праведности“, „цивилизованости“ и „пријатељству“ данашњих
развијених земаља Запада, које су листом гласале за пријем Косова у
међународну организацију. Али, највећа кривица није на њима. Највећа
кривица и одговорност лежи на нашој власти, на влади коју води премијер
Александар Вучић, као и на председнику Томиславу Николићу, који су
преговарали директно или индиректно са представницима Косова, уз
посредовање делегације ЕУ.
Ово што се данас догодило само је
последица тих преговора који су званично започели 8. марта 2011 у
Бриселу и још увек трају. Стратегијом пузајућег признавања, по принципу
од лакшег ка тежем, кроз драмски „мучне“ преговоре, где су се наши
представници „јуначки“ борили за очување минимума српске државности на
територији коју су Албанци самовољно прогласили независном 17. фебруара
2008. године, примицало се све ближе циљу. А циљ је од почетка био јасан
и преговарачима и Бриселу: независна држава Косово, призната од стране
међународне заједнице.
Само смо ми, у Србији, остали наивни.
Политички наивни, као што смо кроз историју често били. Веровали смо да
морамо проћи тај мучан процес преговарања са сецесионистима зарад вишег
циља – приступања Европској Унији. У међувремену се много тога десило.
Актуелна избегличка криза, која доноси реке миграната са Блиског Истока у
земље Западне Европе преко Србије, уздрмала је темеље Европске Уније и
угрозила њен опстанак. Датум приступања ЕУ, у оваквим околностима,
постаје велики улог и мамац за уморну и наивну јавност, која сања о
европским вредностима. Отуда играрија са предвиђањем датума добијања
статуса чланства у ЕУ, који се непрестано гура све даље у све
магловитију будућност.
Сада, после једног оваквог ударца,
морало би да уследи коначно отрежњење. Где је сада Србија? Где је
Косово? Шта смо ми добили за све време трајања процеса европских
интеграција? Добили смо само трауме и обмане. Уместо транзиције добили
смо стално стање привремености. Имамо Косово на корак до потпуног
међународног признавања, упропаштену и распродату привреду, корупцију и
афере, бескрајна условљавања и уцењивања, беспримерну презадуженост,
енормну незапосленост, сиромаштво, хиперцензуру, гушење грађанских
слобода, једноумље, партократију, лицемерје и медијски кич.
Отуда је свако даље одлагање прекида
процеса приступања чланству у ЕУ само даље одлагање тоталног краха
Србије, и у економском и у политичком и у друштвеном смислу. Влада која
се после избора заклела пред народом да ће Србију увести у ЕУ, после
овог догађаја мора бити позвана на одговорност. Минимум демократије, ако
садашња власт имало држи до демократичности, налаже спремност власти да
одговара пред народом који га је изабрао. Никакви маневри у политици не
вреде, и сада нам је свима јасно куда нас је довела политика
еврофанатизма, под бомбастичном и шовинистичком паролом „Европа нема
алтернативу“, политика коју је претходна власт, на челу са Тадићем,
започела, а садашња, предвођена Вучићем и Николићем, развила до бунила.
Европска Унија свакако има алтернативу у виду сарадње са Русијом и Кином
и осталим земљама БРИКС-а, у виду интеграције у Евроазијски Савез.
Судбина српске националне и културне
баштине на Косову и Метохији, које је заправо колевка свеколике српске
културе и стога од несагледивог значаја, дата је у руке оних који желе
да је униште или присвоје. Међународна заједница је раскринкана. Она је
сада само флоскула и празна фраза. Као и хуманизам и међународно право.
Данашњим чином, култура, морал и правда протерани су од стране
нихилизма, неправде и насиља.
Учињен је окрутан злочин над нашом
културном и националном баштином. Али, ми се не предајемо. У борби за
нови, праведнији свет и поредак, који се ствара пред нашим очима,
култура ће победити, Косово и Метохија ће бити враћени у оквире Србије и
правда ће поново завладати.
Верујмо у то.
Објављено 22.10.2015. на порталу Видовдан
http://www.vidovdan.org/kultura/item/70171-viktor-radun-zlocin-nad-nasledem-jednog-naroda
