I tada, dok sam krivio vrat, pokušavajući da uhvatim što veći segment živopisnog leda, koji je lelujao pod nama, ekstatično uznemiren, ponet kontinuitetom prostora koji smo osvajali, prizor Vavilona ciknuo je kao orlić koji se tek izlegao, nameštajući se u gnezdu i podižući svoja još nejaka krilca, zračeći svojom potencijalnom poezijom.
Prizori večitog leda komešali su se i stapali sa vrtloženjem razvejanih oblika oblaka, sve prožeto zanosnim bojama svetlosti sunca koje se sudaralo sa metalnim krilima velike ptice, čiji sam bio putnik. Vavilon mi je bio na usnama kada me je probudila turbulencija na 11.200 metara nadmorske visine. Još samo dva sata do odredišta.
Na licu Nabukodonosora nisam mogao nazreti nikakav smisao. Pre svega nagon, koji je izbijao iz njega neuhvatljivom silinom, mada sa izvesnim pomakom prema duhovnosti.
Terasasti slapovi, u nizovima, poput stepenika, terali su čoveka da usklikne. Čitava ta kompozicija izgledala je kao preneta tu sa kakvog slikarskog platna. Stajao sam i mirno čekao da me pozove Semiramida, tako su je zvali.
ne terajte me da vrištim, jer vrišti mi se
i sva moja misaonost nepodnošljivo žudi da iskoči
da se rasprostre, oživi, pa ipak ne znam
da li bi to bilo dovoljno da dočara utisak neke nedovršeno savršene transformacije
koja se prelivala, zapljuskujući me i prožimajući
začinjući u meni kristale začudnih i nemih vizija
da, reče anđeo u meni, ovo je original
sve ostalo su samo pokušaji imitiranja
sve drugo su samo bledi patrljci ove svekolike opštosti
samo sećanja na najstvarniju bravuru stvaralaštva
i osetih se sasvim živim i celovitim
sasvim nepostojećim
osim Vavilona nije bilo više ničeg
(iz zbirke Vavilonski vodopadi)
Нема коментара:
Постави коментар