Branko MIljković

OSEĆANJE SVETA

Pronicljiva vatro ne iskušavaj me toliko
Dok me ne shvate pevaću neometen
U mome srcu sunce i noć postaju ljubavnici
Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana

Miris je zgusnuta praznina u biću
Koje se udaljava od sebe kao u molitvi
I tako starimo ja i moj plamen
I tako se opijamo svojim životom i pepelom

MIris cveta je miris njegove buduće smrti
To miriše njegova senka njegovo ime
Toliko proslavljeno u vazduhu
Toliko traženo u rečnicima.

Taj iskren miris nežna magla u glavi
Kaže da je osećanje sveta u jeziku
Al nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao
A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi

Branko Miljković - pesnik i i filosof

Branko MIljković je za mene uvek bio pesnik za pesnike.
Filosofski pesnik. Ili kako to lepo kaže Saša Radojčić, filosofičan pesnik.
On je živeo poeziju i opevao život.
Branko u svojoj poeziji promišlja o mnogim istinski bitnim pitanjima sveta i čoveka. Njegova poezija je istinski humanistička.
Poezija i filosofija se dodiruju, prepliću. Poeta, kao i filosof, ne mire se sa svetom kako izgleda, pokušavajući da dokuče svet kakav jeste.
Od težnje se ne može pobeći.
U Brankovu čast, preneću ovde njegovu pesmu Osećanje sveta.