Branko MIljković

OSEĆANJE SVETA

Pronicljiva vatro ne iskušavaj me toliko
Dok me ne shvate pevaću neometen
U mome srcu sunce i noć postaju ljubavnici
Kad sanjam u vrtu ispod jorgovana

Miris je zgusnuta praznina u biću
Koje se udaljava od sebe kao u molitvi
I tako starimo ja i moj plamen
I tako se opijamo svojim životom i pepelom

MIris cveta je miris njegove buduće smrti
To miriše njegova senka njegovo ime
Toliko proslavljeno u vazduhu
Toliko traženo u rečnicima.

Taj iskren miris nežna magla u glavi
Kaže da je osećanje sveta u jeziku
Al nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao
A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi